Goran Segedinac: IZNUTRA

Izvod iz recenzije:

Tu je grad Beograd, povratnici s ratišta, smrtni slučaj stanara na Grbavici, događaji u Gavranovu, putešestvija sitnih gradskih lopova i ostalog polusveta, jedna čitava galerija likova u kojima dominiraju međuljduski (čitaj: komšijski) odnosi.

Tu su ljudi sa zlim sudbinama čije se životne priče prepliću sa ostalim. Jednom rečju, redgentski snimak naše svakodnevice u kojoj junaci kao da su sišli sa novinskih stubaca, šetaju i tumaraju po gradu.

Pavel Gatajancu

• Žanr: horor
• Povez: mek, broširan
• Pismo: latinica
• Broj strana: 145
• ISBN: 978-86-86667-58-8

[120]

Drugo izdanje!

Marko Šelić: O ljudima, psima i mišima

Nova knjiga najtiražnijeg pisca najmađe generacije: O ljudima, psima i mišima. U prodaji prvo na Beogradskom sajmu knjiga, a onda i u svim dobrim knjižarama u Srbiji.

Nakon izuzetnog uspeha koji je postigao prvim romanom “Zajedno sami”, Marko Šelić, jedan od najmlađih i najplodnijih književnih stvaralaca današnjice, pojavljuje se s izborom poezije, proze i analitičkih tekstova koji su u njegovoj stvaralačkoj radionici nastajali proteklih sedam godina.

U šest tematskih celina, uključujući tekstove napisane ekskluzivno za ovu zbirku, našla su se najbolja i najupečatljivija poetska i kritička ostvarenja ovog mladog i popularnog stvaraoca.

Edicija: Y
Pismo: latinica
F. 20 cm, 248 str.
ISBN: 978-86-86667-52-6
[112]

Andrej E. SKUBIC: FUŽINSKI BLUES
Prevod sa slovenačkog: Roman Vehovec

Duhovita i pronicljivo kritička priča o slovenačkom društvu, još uvek pod snažnim uticajem nasleđa balkanskih matrica, vrhunskom veštinom autora skrojena kroz životne priče likova različitih porekla, opsesija i planova, sa jednim zajedničkim imeniteljem – Fužinama, ljubljanskim prigradskim naseljem. Čitavi životi oslikani kroz događaje u jednom jedinom danu – u kojem se igra prva fudbalska utakmica između Slovenije i Jugoslavije.

Izvodi iz romana:
(1)
Ej, Bertl, da li se sećaš? Onda kada smo bili na onom tulumu u tolminskom noćnom klubu. Stajali smo tamo a bilo je vruće ko u ludnici, samo od jednog pivkana mi se cedio znoj po faci, što mi najviše ide na kurac. Domaćini su rekli da se to mora videti, da je to ludo i nezaboravno. Sedeli smo tako unutra, piće skupo da popizdiš, hvala bogu da su domaćini imali neku rakijicu pod stolom, pa možeš da naručiš jedno ladno pivo pa izdržiš nekako. Posle je bio neki artistički nastup. Missim, da ne seremo, stvarno je bilo nezaboravno. Gore su se popele dve debele ukrajinske tetke. Štikle, helanke, i sve to nešto, jebote, da ne veruješ, helanke, a pod njima talasi celulita ko na nekakvom morskom lavu. I onda počele nekako seksualno da se kobilaju po krevetu. Muzika totalni ultrastrastveni fortisimo. Blenuo sam, jezik mi ispo u rakiju, kolko nisam mogo da verujem. Ribe skidaju jaknice, odbacuju majice, i, posle je jedna počela da cima svoje tesne helankice. A nešto ne ide – ne može preko štiklica. Jao, bokte, sramota. Jebavala se s tim helankama jedno vreme, kao, skače u ritmu na jednoj nozi.
Ej, posle se tetka setila. Jebavala se s tim još koji minut, pa opsova na ruskom, jebem ti mater, baci obe ruke u vazduh, i sedne na pod. Pa gurne nogu onoj drugoj koleginici, koja je bila već u gaćama, da joj povuče helanke i ova počne da ih čupa preko štikli. Da ne veruješ, da se upišaš. Riba ju je skoro teglila preko pola scene na dupetu pre nego što joj je skinula te ultratesne gaće. Ko da navučeš kurton na patlidžan, jebote. Jao, haos, cela kafana se davila od smeha. Da je gazda imao mozga, ponudio bi im doživotni angažman. Koliko su bile matore, to i tako ne bi dugo trajalo. Nek dođu svi da vide dokle je dogurala umetnost striptiza u domovini klovnova.
Jebote, oči mi se sklapaju.
Bertl, jel se sećaš?
Ne? Čak se i trupla naših dragih i milih sećaju, jebote, to je bio stvarno ultimativni striptiz. Au da. Jebote stvarno, pa ti uopšte tamo… nisi bio. Više. Na sceni.
Nije te više bilo na sceni. Ni Flinta. Ni Triča, jebote, sve sam podmladak, stopostotni gušteri. Stvarno, sećam se. Ja sam skoro najstariji, jebote.
Jebote, nema vode… Zaboravio sam. O, jebote. Pisali su da će zbog radova na vodovodu zatvoriti vodu. Na ceo dan. A ja, kreten. Nisam ništa… sipo.
Ma koji kurac. Za koji će mi kurac voda. To nije kao kad ne radi lift. Kad lift ne radi, to je sranje. Oko tristočetrestri jebena stepenika do gore. Pića imam pun frižider. A što ne bi pozvo Bertla… i Triča… i Flinta… i IRENU! Jebote, to bi bilo nešto.
Bertl sedi na podu… a Flint mu tegli farmerke s nogu, preko patika.

(2)
Jebote, sve je eksplodiralo, pola kafane skače unaokolo a druga se hvata za glavu i zavija ko čopor vukova.
– Eeeej! – dere se Vasja i hvata Triča za glavu a Trič se kezi ko nenormalan.
– Ko je fuksa, ona koja daje ili ona koja ne daje? – dere se jedan otpozadi. Pogledam tamo za Ščinkovčev sto i jedan od ona četiri tipa udara pesnicom po stolu kao da daje ritam. Napolju počinje da prašti. Bacaju petarde iz zgrada. Jebem ti, kakva buka, jedva se nešto čuje kakvo je urlanje u lokalu a i tu su enormne količine petardi, kanonada. Sve ptice ima da odlete na Golovec, ima da se seli i sa Goloveca prema Dolenjskoj ma kakva Dolenjska, ima da se sele u Kočevski Rog, tamo gde nema ljudi. Pivce, dajte mi pivce, dere se Flint. Evo stiže. Jebote, ovo će biti još dobra utakmica.
Dalje se stvari razvijaju tako kako bi čovek samo poželeo.
Naši napadaju. Čeh. Udovič. Hej jebote lopta jedva da prelazi na našu stranu. Jedno deset minuta kasnije opet Zahovič briljira, rastura. Samo jebiga, kurac, nije išlo. Šanse nemate Jugosi. Dobro jebiga, šta, Stojković tamo nešto proba, šta se uopšte muči kad nema šanse. Uuu. Jebote, a druga strana kafane skoro plače. Baš pred kraj još jedna šansa. Stežemo, stežemo tamo direktno pred njihovim golom.
– Daj ga, daj ga – dere se Vasja. Flint više gleda pred sebe. Irena sada već izgleda manje zainteresovana. Onaj prvi gol ju je malo probudio a onda je opet počela da se dosađuje.
Jedan nula za Sloveniju! Jedan nula na poluvremenu, to! Samo da posle nešto ne ukenjaju, jebote. Zanima me šta se sada dešava u kladionicama.

Preuzmi nekoliko prvih strana knjige (pdf)

Roman
Mek povez, broširan, 21 cm, 247 str.
ISBN: 978-86-86667-39-7

[002]

6. IZDANJE !

Dugoočekivani roman prvenac koji je postao popularan na prostoru ex-yu i pre nego što je objavljen, poznatog hip-hop umetnika Marčela, koji se sada pojavljuje u veoma uspelom izdanju književnika Marka Šelića.

Izvod iz recenzije:

Roman Zajedno sami Marka Šelića na poseban način, duhovito ispričanom pričom, obnavlja prastaru misao da čovek, bio kralj ili prosjak, do istine o sopstvenom životu dolazi na međi svetova, u času prelaska na onu stranu. Pa se tako, jednog dana, i Radoje Bakrač, mali čovek a „glavni junak” romana, koji se za života nije pitao ni o kakvom smislu, niti da li banalna svakodnevica obećava istu takvu večnost, obreo pred vratima samosaznanja. Marko Šelić nam svoju verziju povesti o Raju i Paklu pripoveda nepretenciozno, maštovito, i upravo stoga njegova groteska, njegova iščašena, crnohumorna vizuelizacija pejzaža onostranosti, tragom srodnih pokušaja, deluje uverljivo. Umetnost oduvek želi da dočara nevidljivo i nedohvatno, i da naš svakidašnji život, prosečan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je proživeo i Radoje Bakrač, odmeri prema autoritetu večnosti koja nas prevazilazi. Dok sa ostalim srodnim dušama, „zajedno sam”, na ničijoj zemlji, u autobusu za koji se ne zna kuda ide, čeka da li će se skrasiti u konačnom miru ili sagorevati u beskonačnoj griži savesti, Bakrač se doseća da istinu o svetu, ali i o sopstvenom postojanju može pronaći jedino – u sebi. Sve ostalo podložno je konvencijama i interpretacijama, starim koliko je stara civilizacija.

Roman Zajedno sami je neobična knjiga, napisana nasuprot mnogim pragmatičnim očekivanjima koja se danas postavljaju pred svakog ko želi da piše prozu.

Mihajlo Pantić

***

• Izvod iz kritike:

Zajedno sami roman je smešten ponajvećma u limbu između Ovog i Onog sveta, u onom hipu u kojem – po jednoj uvreženoj predstavi, jer Mi Živi volimo to tako nekako da zamišljamo – čovek “svodi račune”, u kojem mu se – kako Šelić ironično prikazuje kroz urnebesno uvodno poglavlje – “odvrti film života”. Njegov je glavni junak i rezoner Radoje Bakrač jedan tipični mlađi beogradski everyman sadašnjice, ni po čemu, reklo bi se, vidno različit od tolikih drugih. Bakračeva je svakodnevnica uobičajeni miks rintanja i… hm, polupraznog vremena između dva rintanja. Svakoga se dana Bakrač klati u gradskom prevozu, i moglo bi to tako da potraje još decenijama da mu se u nekom trenutku nije dogodio maler: pravo iz dremljivih snova živoga čoveka, on upada (“posredstvom” saobraćajne nesreće) u zaumni svet mrtvih, a nesmirenih, onih koji se takođe, gle, jednim autobusom prevoze od sveta živih ka Onom Tamo. Dobro, dešava se, ima toga; samo, Bakraču i društvu se pokvari autobus, onaj metafizički, i tako se oni malko zaglave u limbu između svetova – šta kažete na to?! Nepredviđeni zastoj na jednosmernoj ontološkoj trasi… Tjah, nije ni Tamo Gore sve baš besprekorno organizovano, daleko od toga, i fantastičko-satirički Šelićev nerv neće se suzdržati da malo ne “proanalizira” birokratske mehanizme kako Gornjeg, tako bogme i onog Donjeg sveta, kao i moguće neprijatne greške u dodeljivanju i “sprovođenju” naših sudbina: šta ako neki šrafčić u Velikom Knjigovodstvu zariba, pa tuđom greškom & nepažnjom fasujete sudbinu koja je trebalo da pripadne nekome drugom?

Ono možda izgleda i komplikovano i pretenciozno, ali nije. Šelić je zapravo u svoj autobus smestio galeriju junaka koji reprezentuju neke opšteljudske tipove ličnosti, mada snažno obojene lokalnim, srpskim koloritom, i onda ih samo pustio da se ponašaju, a on stao sa strane i meraklijski merkao šta će da se desi… Tu su, u tom magic busu, nakrcani i “urbani” i ruralni, i stari i mladi, i tamnoputi i beli, i marginalci i ljudi od vlasti, i svetovni i crkveni, svi oni koji svakako promiču scenama naših života. To nužno budi izvesne reminiscencije na davni Kovačevićev Sabirni centar, no ovom su čitaocu – rekao bih i piscu – više na pameti bila neka druga razmatranja Života, Smrti, Smisla i opasnosti od botulizma, poput recimo Smisla života Montija Pajtona. Nema tu, da ne bude zabune, nikakvih direktnih linkova, radi se tek o tome da je Šelić poslao svoje junake na rub i preko ruba smrti samo zato da bi iz tako “ekstremne” (ne)egzistencijalne situacije izvukao maksimum za pretresanje i aktuelnih i “večnih” pitanja koja muče i more one žive. A ono što ih mori jeste ogromno neznanje o sebi i o drugima, neiscrpni okean predrasuda, lakoća okrutnosti i teškoća ljubavi, nemoć pred silama ovozemaljskim koje nizašta odnose sve što je čoveku drago. I ponad svega toga: čovekova sposobnost da istraje u svakoj užasnoj i gruboj zabludi. Zar i po cenu smrti, svoje ili tuđe? Ma, i gore od toga: po cenu pakla. Jer, Marko Šelić zna, i govori na jedan način, ono što Marčelo govori na drugi: stvari često ne stoje onako kako to na prvi pogled izgleda. Onaj ko se predstavlja kao anđeo mogao bi biti neko sasvim, baš sasvim drugi, onaj ko se kune u svoju pravovernost mogao bi se jednom naći pred groznim licem i kopitima svog pravog poslodavca, a onaj koga ljudi prikazuju kao đavola ili đavolicu mogao bi biti detinje čista duša… Uostalom, kad smo već kod duše, Šelić nam, kroz jednu surovo potresnu, nekako fjodorovsku epizodu (mislim, dakako, na pisca Bednih ljudi), pokazuje da i jedan običan šporet može imati dušu, čak mašala više duše od mnogog čoveka, osobito baš onog koji se razmeće svojom nadležnošću za pitanja duše…

Teofil Pančić, VREME

Roman
Tvrd povez, broširan, 20 cm, 183 str.
[001]

Distributer za Srbiju: Stubovi kulture
Distributer za Hrvatsku: Algoritam
Kupovina iz inostranstva: knjizara.com

Prevod s poljskog: Zoran Đerić

Roman koji je uvršten u najuži izbor ugledne poljske književne nagrade Nike za 2002. godinu, doživeo je u Poljskoj dva izdanja i hiljade čitalaca a piscu obezbedio kultno mesto u modernoj književnosti urbanog izraza. Tekila je kompleksna priča u čijem središtu je muzički bend. Kroz mlade rokere, junake ovog romana, izbija revolt cele urbane generacije. Iako Vargini junaci ne žive bez nade (mada obeznađenost može da bude princip), nemaju lažnih zanosa, niti ideala, jednostavno – ne žele više da se zavaravaju, ne žele da budu razočarani, iznevereni, ostavljeni na cedilu – sebi, svojih strahovima.

Odsustvo komunikacije, predaja ili poraz, dovode Vargine junake na groblje. Tu, u toj konačnosti, onima koji su još ostali u životu, poslednja je prilika da se osvrnu i sagledaju pređeni put, život koji je protutnjao, smisao, odnosno besmisao svega.
Pank-rok senzibilitet, urbani ambijent, žargon, tematika, čine da Kšištof Varga romanom Tequila uspostavlja izuzetnu komunikaciju sa svojim čitaocima, u spoju toplog i hladnog, u sudaru modernosti i postmodernosti, kao totalno hi-fi zavođenje.
Zoran Đerić

***

Tequila je monolog o promeni, svetu, životu i smrti. Čita se sa zadovoljstvom… Tequila je uzdah, uspomena. Tequila je rezignacija, odmahivanje rukom na „prokleti svet”. Knjiga koja zaslužuje mesto predvodnika savremene dekadencije.To je kapljica, posle koje niko neće patiti od književnog mamurluka. Može se slobodno polizati so i zagristi limun. Ispijte je do dna!
Lukaš Mihalski

Roman
Mek povez, broširan, 21 cm, 115 str.
ISBN: 86-83425-76-2
[003]